Delo Vlastimira Pavlovića Carevca odlučuje o neobičnoj originalnosti zamisli. U velikoj, gotovo pobožnoj ljubavi kojoj je gajio prema narodnoj muzici, zaokupljen jakim osećanjima za pevanje i sviranje, uspeo je da ovu muziku uzdigne do osobene lepote. Melodije, viđene njegovim gudalom, ukazuju na čoveka izuzetne vitalnosti i imaginacije, sposobnog da transformišu narodne ciljeve u svoje lične melodije. Tako, slušajući narodnu muziku, mi ne shvatamo u prvim mah da je pred nama umetno delo jedne skladne, prefinjene duše. Ustvari, to je i suština pravi umetnosti da kolektivno i lično spoji i stavi u službu najviših estetskih ciljeva. Neko će to zvati prava narodne muzike, a nekoliko muzika Vlastimira Pavlovića Carevca.
U čemu je suština Carevčevog stila i koja su to merila i principi kojih se do poslednjeg držao?
Narodna muzika na njemu sadrži nekoliko sličnih elemenata koje treba slediti. To su: melodija, ritam, tekst i ukrašavanje. Carevac je govorio da melodija oživi samo ako je dušom i merom otpevana odnosno odsvirana. Otuda i ona priča njegovih muzičara da Car govori violinom, saopštavajući duboke tajne svoje muzike.
Tekst čini suštinu pesme. Iz njegovog sadržaja stvara se melodija, nižu ukrasi, dok se akcentiraju u rečima određujući tok: da li će melodija ići navigacijom ili naniže, da li će biti otpevana u jednom dahu ili, pak, na neki drugi način.
Ukrasi (grupa tonova), kojima je Carevac predao veliku važnost, jednoj melodiji određuju poreklo (srpsko, bosansko, crnogorsko itd.), Trajanje (brzo, sporo) i ukazuje na lepotu njegovog stila.
Svojim muzičarima i pevačicama Carevac često je govorio o sadržaju teksta igre bitnu ulogu u interpretaciji melodije. Razna raspoloživa, vesela, sentimentalna, borbena, tužna, morala su se i dosledno tumačiti. Otuda dinamika i pauza u izvođenju prihvaćene boem razumevanju muzike. Pevač melodiju mora da traži, “donosi “. Orkestar prati njegovu osećanje i dinamičkim nijansiranjem izgrađuje zajednički zvuk. Ovaj efekat se postiže na dva načina:
- usaglašenim sviranjem i pevanjem (orkestra i pevača) od tog do do snažnog zvuka (pp <ff) ili
- naglašenom pratnjom pojedinih orkestar grupa koja je podržavala pevača i dovođenja do istog cilja.
Сarevac nikada nije svirao intermeco ili uvodnu muziku za pesmu, a vrlo retko unison pevaču dok peva. Njegovo merilo je bilo da bi prvo instrument odsvirala melodiju, a zatim je donesen glas. Tako bi se mogla stvoriti povratna sprega između violina, odnosno orkestra i pevača. Rezultat je bio sigurna interpretacija.
Najveća zagonetka Carevčevog stila je zvuk njegovih violina. Silne su se počele oko toga isplele, a sigurno i mnogo novih. Neki muzičari koji su sa njima svirali kažu da je njegov prstomet bio jedinstven, neponovljiv. Drugi kažu da je gudalo, kako ga je on držao i prevlačio preko žice, “glavni krivac”.
Šta se ustvari čuje?
Možda će ovde biti približan odgovor dati narodnu muzičku tradiciju. Carevcu je verovatno u podsvesti, kao mnogima od nas, zvuk gusala bio i ostao primarna muzička matrica. Otuda nije čudo što je svitalo ovog umetnika i tonovi njegovih violina neodoljivo podsećaju na gusle. Glisanda, ukrasi, ležeći tonovi, fraziranje, legati pasaži, sve to čini stil stila ovog majstora u našoj kući sećanje na istorijsku pesmu našeg nacionalnog bića.
Mnogi će reći: Carevac je neponovljiv, najveći. Možda je tako. Ali je sigurno da će govoriti kojima je pevao i svirao ostaje putokaz kako treba voleti i davati.
Vlastimir Pavlović Carevac, violinista, šef orkestra, pedagog, nevidljive crteže svoje duše uneo je u našu svet. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio. Njegovo delo je zapisano u vremenu.
Autor teksta: Dimitrije Mikan Obradović, Etnomuzikolog
PROČITAJTE I OVO:
Vlastimir Pavlović Carеvac 1. deo
Vlastimir Pavlović Carеvac 2. deo
Ljubiteljka slušanja dobre muzike, fanatik pisane reči, zaljubljenica u klavir i harfu, poznavateljka pisanja nota u violinskom i bas ključu.