Select Page

Аутор текста: Милан Милојковић

Милан Милојковић је музиколог и доцент на Катедри за музикологију и етномузикологију Академије уметности у Новом Саду. Текст у интегралном облику прочитајте у зборнику „Југословенска идеја у/о музици” у издању Музиколошког друштва Србије и Матице српске.

Југословенска рачунарска сцена

Под појмом „југословенска рачунарска сцена” подразумева се неформална заједница рачунарских ентузијаста и професионалаца која се у СФРЈ значајније развијала од краја седамдесетих година. Иако су активности рачунарске сцене претежно биле усмерене ка истраживању актуелног хардвера и софтвера, значајан њихов део био је везан за свет видео-игара. Као нарочита подобласт гејминга развијана је демо сцена, тј. програмирање анимација и звука који имају за циљ демонстрацију хакерских вештина, без друге практичне примене. Југословенска гејминг и демо сцена су данас неке од култних тема у домаћој (али постепено и иностраној) рачунарској заједници, а разлози за интересовање леже у њеној развијености и специфичним начинима израза који су повезани са тадашњим уметничким стремљењима и локалним друштвеним околностима.

Вера Меворах наводи да је 1990. године, након две године развоја, активирана YUNAC (Yugoslav Network for the Academic Community), мрежа и организација која је прва, у новембру 1991. године, повезала Југославију са интернетом, иако је .уu домен регистровала Борка Јерман Блажич две године раније. У том моменту Југославија је била једна од шеснаест земаља у свету повезаних на Глобалну мрежу. Часописи су подржавали активности рачунарске заједнице на подручју образовања, дељења знања, самоградње хардвера и ширења области у којима компјутер може бити од користи, те се у том смислу о уметничким настојањима са рачунаром веома похвално писало. Нарочито је често постављано питање „школског рачунара”, око којег су се сукобљавали програмери, произвођачи, професори и ученици.

Занимљиво је да је СКЈ, чини се, управо рачунар видео као симбол прогресивности и опредељења за укључивање у светске токове будући да је последњи конгрес промовисан на поштанској маркици из 1990. године на којој се налази цртеж личног рачунара на чијем екрану су исцртани срп и чекић. Заступници рачунарске уметности и рачунарства уопште су, како ће се испоставити, у вези са свим овим питањима -односа према заједничкој држави, политици, умрежавању, те тежњи ка развијању информатичког друштва – били у значајној мери сродних ставова.

компјутерска музика

“Лична” музика за “личне” рачунаре

У другој половини осамдесетих година, један од најактивнијих када је реч о пресеку рачунарске и музичке сцене, те коиницијатор Асоцијације уметника електронских медија, био је београдски композитор Мирослав Миша Савић. Он је, као уредник музичког програма СКЦ-а, од 1. до 5. јуна 1987. године, организовао манифестацију под називом “Лична музика – Први Југословенски фестивал компјутерске музике“.

Иако Фестивал јесте имао пионирску позицију, на њему је учествовало мало југословенских аутора, али ипак довољно да би се истакле најзначајније промене које су се у овом периоду догодиле у нашој електроакустичкој музици, те назначио пут ка удруживању са уметницима из других области.

Југословенска музичка сцена: електроакустичка и популарна музика

Треба истаћи игру речима у називу фестивала и Савићевој композицији изведеној на њему (Мала лична музика) која „неочекивано” спаја свет рачунара и класичне музике алудирајући на „лично“ у „личним рачунарима” (Personal Computer) и на чувену Моцартову малу ноћну музику. Тиме је истакнута позиција РС-ја (тада још увек недовољно заступљеног међу корисницима, кућних/стоних” рачунара) као погодног уређаја за стварање музике, али и нарочита приватност” таквог стваралаштва које настаје у интимној/кућној атмосфери, у односу између композитора и софтвера. Проминентну улогу на фестивалу је имала композиција будућег Савићевог сарадника из групе МГМ и Асоцијације Марјана Шијанеца, названа Random toccata зa ATARI STM520 и семплер Mirage. Једно вече је било посвећено првој југословенској рачунарској композицији – Компјуторији Владана Радовановића, која је настала једанаест година раније.

Значајно је поменути и учешће чланова београдске импро групе Институт, Фрапареге и Папа Ника који су приредили музички перформанс са рачунаром, у којем су, како наводи Оливер Ђорђевић, „изводили музику уз помоћ два Џојстика везана за РС са перкусивним софтвером и играчком, маленим озвученим патком који је производио дигиталне звукове својим кљуном док је тражио влати траве у тањиру са водом.”

Исте године је у пуном замаху био и новоотворени Тонски студио ФМУ који ће, будући опремљен професионалним дигиталним уређајима, знатно утицати на пораст интересовања за употребу рачунара при компоновању, а убрзо ће путем дигитализације кренути и Електронски студио Радио Београда.

Може се приметити да је до тада у југословенској музици постојало једно остварење писано за мејнфрејм системе (Радовановићева Компјуторија), неколико алгоритамских дела (Шијанец), хибридних остварења (Радовановић Савић, Шијанец), перформанса са рачунаром (Мала лична музика, наступ групе Институт), као и композиција за рачунар и живог извођача (Шијанец). То су управо теме које су биле у фокусу тадашње светске рачунарске сцене тако да се може рећи да су домаћи аутори реализовали своја дела средствима за која је истовремено била заинтересована и рачунарска заједница, а нарочито љубитељи видео-игара и демо сцене. Уз то, на овом фестивалу су први пут заједнички представљени уметници које повезује интересовање за рачунар – Радовановић, Савић и Шијанец – који ће, поред осталих, чинити окосницу будуће Асоцијације уметника електронских медија.

компјутерска музика

Изложба “Компјутерска уметност”

Идеја о оснивању Асоцијације уметника електронских медија је настала на изложби Компјутерска уметност из 1991. године, где су композитори, који су били најбројнији, четири године након прве манифестације, представили своја дела заједно са колегама из других уметничких области. То је уједно била и једина уметничка активност Асоцијације, која је убрзо престала са заједничким радом, док су поједини њени чланови наставили да делују самостално или у мањим саставима. Том приликом је основана група МГМ коју су чинили Гордана Новаковић, Марјан Шијанец и Мирослав Савић, а која ће постојати до 1993. године.

Ова манифестација посвећена укупном пресeку стања у рачунарској уметности у Југославији била је одржана у галерији УЛУС-а у Београду. Поједина остварења представлена на овој манифестацији заузела су антологијска места у нашој историји електроакустичке музике, вишеструко надилазећи својим значајем манифестацију на којој су изведена. Реч је о остварењима Зорана Ерића из циклуса Слике хаоса под називом Абнормални ударци Догона и Велика црвена мрља Јупитера, диптиху названом Ребуси (I и II) Срђана Хофмана и композицији Микс Владана Радовановића. Оба дела Зорана Ерића укључују компјутерски контролисан MIDI систем, док је партитура другог, уметничко дело за себе” из подручја рачунарске графике, реализована софтверима Design studio и Adobe Photoshop. Рачунар употребљен у овим делима је Macintosh 2, док су за генерисање звука коришћене картице SampleСell. Рачунарска графика је до тог тренутка већ била веома распрострањена, те је композиторима у студију ФМУ-а било доступно и да своје партитуре Дигитално обрађују веома креативно.

Како се наводи у манифесту групе МГМ, чланови Асоцијације ће отпочети са остваривањем контаката са другим европским групама или асоцијацијама са сличним уметничким усмерењем”. Ово манифестно опредељење за „Европу” и “умрежавање” резонира и са делима осталих актера манифестације у чијим радовима се примећују тенденције ка употреби рачунара за превазилажење граница физичких медијских ограничења у области графике и анимације, извођење музике и обраду података; истраживање „космоса” – што су све настојања која се у значајној мери подударају са светским тенденцијама у тој области.

Закључак

У тадашњој културној клими, у којој су догађаји из националних прошлости уздизани као потврда надмоћи једне културе над другима, програмери и аутори рачунарске уметности очито нису могли пронаћи своје место, будући да се успех њихових дела огледао у односу према стању у технолошки развијеним срединама, а не на основу митолошких конструкција и представа о сопственој величини. Из данашње перспективе се може рећи да је врло упадљиво да ствараоци рачунарске уметности у предвечерје ратних сукоба бирају теме које су на потпуно супротној страни, те уместо тмурне свакодневице представљају идеје о откривању безграничних пространстава свемира – стварног или виртуелног.

Слике: магазин Лице Улице

error: Content is protected !!
Pozovite nas