Select Page

Teško da postoji osoba koja nikada nije doživela uzbuđenje ili žmarce u telu na zvuke neke melodije. Na prve tonove poznate melodije za tren možemo doživeti emociju, oživeti sliku ili ponovo osetiti poznati miris. Na samom početku je MUZIKA, a nakon nje REČ

Bebeći govor, osim što je lišen reči, ima sasvim drugačiju frekvenciju i melodiju od govora koji učimo kad slažemo slova. On je nerazumljiv kroz sistem naučenih reči, ali je razumljiv na nivou emocije. Složićete se da je malo verovatno da nećete umeti da odgovorite i udovoljimo vašem malenom sagovorniku koji guče.

Kada se govor razvije i poveća broj reči, u našem vokabularu razvija se sposobnost da lakše izražavamo saosećanje i empatiju. Rečima nas uče da izražavamo ono što mislimo, želimo i osećamo. Njima naučimo da oslušnemo svoje doživljaje i emotivne doživljaje drugih. Koliko ćemo u tome biti uspešni i da li će naš retorički stil biti dovoljno razumljiv, dopadljiv, jasan, bogat, e to najviše zavisi od toga kako smo naučili da prepoznajemo svoje emocije. Takođe, zavisi i od toga da li ih adekvatno izražavamo.

A šta kada se dogodi kada nam nestane reči?
Ili shvatimo da nisu dovoljne da se razumemo?
Šta kada reči koje znamo ne mogu dovoljno snažno i jasno da izraze emociju koju duboko osećamo?

To se dešava najčešće u momentima kada zastanemo pred nesposobnošću da prepoznamo samu emociju. Tada dolazimo i u situaciju da ne možemo ni da je opišemo. Mada, složićete se da neka osećanja, emotivne doživljaje, novonastale situacije jednostavno, kao da nisu objašnjivi. Ili možda jesu kada sa tog ringišpila siđemo i pogledamo ga sa strane. Tada se mnoge stvari jasnije vide, mogu se razložiti i preciznije objasniti. Tada i pronađemo prave reči.

Da li su reči uvek nužne da objasne iskustvo i najvažniji put do nas samih?

Ovde ću izdvojiti objašnjenje Petera Garjajeva, predsednika Instituta za kvantnu genetiku, naučni direktor Wave Genetics Inc. koji kaže:

“Molekul našeg DNK u vodenom rastvoru, ima kontinuiran zvuk, on emituje neki zvuk. On proizvodi složenu melodiju sa muzičkim izrazima koji se ponavljaju. Melodija lepo zvuči, interesantna je, to je sam po sebi veoma zanimljiv fenomen.”

Mnoga istraživanja koja su se bavila proučavanjem aktivnosti mozga tokom slušanja muzike, ustanovila su da su tom prilikom aktivne brojne moždane regije kao i da saobraćaj u mreži neurona postaje gust i uzbudljiv. Prilikom slušanja muzike zabeležena je posebna aktivnost dela mozga koji je inače centar za pohvalu i nagradu. Isti taj centar igra i važnu ulogu u doživljaju zadovoljstva i zavisnosti.

Takođe, muzika pokreće i neke moždane regije koje pokreće i govor, ali puno više od govora muzika pokreće centre zadužene za motivaciju i emocije.

Mama i beba

Foto by Public Domain Pictures

Možda se sada pitate da li smo rođenjem stekli osnovni uslov da budemo radosni?

Odgovor je da. Imamo svoju melodiju zapisanu u DNK lancu koja stimuliše moždane centre koji su odgovorni za zadovoljstvo, volju, doživljaj lične vrednosti, aktivnost, što sve zajedno razvija zdravu zavisnost od samoljubavi. Ona je uslov da budemo bića u harmoniji.

Kada se vratimo na početak priče doćićemo do toga da melodija koju proizvodi naš DNK, crta zapis koji nas čini orijentisanim prema sebi i svetu koji počinjemo da upoznajemo. Da li vas ovo asocira na bebu sa početka priče i njen primarni kanal kojim otpočinje komunikaciju sa svetom oko sebe dok preko gukanja, mumlanja i brbljanja razvija svoj govorom i pevanje.

A šta biva kada se susretnu dve melodije?

Iako svaka melodija treba da ostane skladna i harmonična za sebe, da bi dve melodije komunicirale na emocionalnom planu važano je dopunjavanje koje je obostrano prijatano. Iako će neminovno doći do manjih promena ritma, tempa, visine, boje tona, sve će to dovesti do ugodnog osveženje, doživljaj prijatnosti, povećane pažnje, erupcije uzbudjenja.

Sve ove promene treba da nas vode u novu harmoniju u kojoj ćemo zajedno trajati.

error: Content is protected !!