Kućni koncerti u palatama Alepa

U domu svake ugledne porodice Alepa, starog sirijskog grada, po tradiciji desetinama vekova postojale su odaje za muziku. Domaćini bi tu okupljali goste i sa njima uživali u pesmi i svirci profesionalnih muzičara. Na žalost Alep danas gotovo i da ne postoji, a ruševine palata i muzičkih odaja sada su samo nemi svedoci jedne velike, ali uništene kulture.

Alep je glavni rad Sirije, vekovima je bio jedan od glavnih odmorišta za karavane koji su se tradicionalno kretali duž Puta svile, kao i za hodočasnike koji su se uputili u Meku. Putnike koji su tuda prolazili ovaj grad nije privlačio samo trgovačkim pogodnostima i prijatnim uslovima za odmor, već i svojom starom i izuzetno rafiniranom muzičkom tradicijom kojima je predano vekovima negovao veliki broj njegovih stanovnika. Verovatno najznačajnije u tome imale su popularne odaje za muziku čije je poreklo toliko staro da deluje kao da su potekle iz bajke iz 1001 noći.

Ljubitlji bogate muzičke tradicije Alepa vekovima su negovali običaj da u svojim palatama odvoje prostor namenjen isključivo održavanju koncerata. U te odaje koje su po pravilu bile najprijatniji deo kuće pozivali su najbolje muzičare ne samo iz svog grada, već i iz mnogih arapskih zemalja.

Imajući u vidu ćudi sirijske klime koja oscilira između pustinjske vreme klime do hladnih zima, ponekad čak i sa snegom, za te muzičke odaje odvajane su dve prostorije. Tokom zimskih meseci koncerti su se održavali u maloj dvorani koja se naziva ka i zaziđena je visokom složenom kupolom koja izvandredno prelama zvuk.

Sa prvim danim proleća koncerti bi se selili pod ejvan, jedno mesto za njihovo održavanje. Ejvan je svod koji se podiže na severnom delu dvorišta smštenom u centru palate. U njegovoj blizini obavezno se nalazila fontana koja je šumorenjem vode osvežavala slušaoce, a muzičarima pružala diskretnu zvučnu podlogu. Jedan stari običaj je nalagao da se u blizini ejvana zasade stabla limuna, pomoradže i pistaća čiji su hlad i diskretan miris doprineli stvaranju prefinjene atmosfere.

Koncerti koji su se sve do građanskog rata održavali u muzičkim odajama bogatijih stanovnika Alepa odvijali su se po starom i vrlo razvijenom ritual. Mesto gde su se nalazili muzičari nazivalo se mastaba. To je bio kameni podijum podignut do visine kolena podizan u dnu ejvana i vrlo često okružen raznobojnim vitražima.

Kao i publika, i muzičari su se smeštali na jastuke, a posluga je i jednima i drugima tokom koncerta služila okrepljenje, kafu i čaj uz nekoliko vrsta slatkog peciva. Okrepljenje je zaista bilo neophodno pošto su koncerti trajali satima, a domaćini ohrabrivali goste da zajdno dočekaju zoru. Mnogo se polagalo na stvaranje prijatne atmosfere, jer se smatralo da uživanje u muzici može da dovede do religioznog ushićenja. Otuda su se zadovoljni slušaoci s vremena na vreme oglašavali veličanjem Alaha kojim su ujedno ohrabrivali muzičare da nastave u započetom smeru.

U nastupu su se naizmenično smenjivali komadi sa religioznom i svetovnom tematikom. Međusobnos u se rezlikovali prevashodno po tekstu. Muzički materijal je bio isti i kod jednih i kod drugih. Njihovo željeno dejstvo bilo je postizanje ekstaze poznate kao tarab za koju stanovnici Alepa upravo veruju da je potekla iz ovih krajeva.

Muzički sastav koji je najčešće bio pozivan da svira u palatama naziva se takt, što znači krevet, a takav naziv najveroatnije potiče od mesta na koje su smeštani muzičari, a koje je možda nekada bilo prostor za spavanje gospodara palate.

Istrumentalnu postavu jednog uobičajenog takta čune:

• cetre kanun i santur
• uzdužna flauta nei
• laute tambur i ud
• viola kamanja i
• udaraljke gaf i nagara.

U koncertima na otovrenom prikljuluje im se ponekad oboa nazurna.

Pravilo za sve prilike bilo je da muzika koja se izvodi mora da bude delikatna, nenametljiva, bez spoljnih efekata koji bi ometali kontenplaciju.

Oni koji nisu bili pozivani na kućne koncerte u palatama Alepa mogli su muziku da čuju u alepskim kafeima. U njima su važila potpuno ista pravila kao i u muzičkim odajama raskošnih palata.

Kada bi se koncert organizovao u kafeu mogao je da prisustvuje svako ko je zainteresovan, ali ni ovde u uživanju u muzici nike smelo da bude remećeno bukom. Otuda su se koncerti odvijali u zasebnim prostorijama kafea koja se kao neka koncertna sala zatvarala neposredno pre početka muziciranja da oni koji prolaze ne bi slučajno ometali slušaoce i muzičare.

Ovi koncerti su po pravilu održavani četvrtkom uveče i najčešće trajali sve do ranih jutarnjih časova. Centralne ličnosti na ovim kao i na koncertima u palatama bili su pevači. Oni su po pravilu vođe ansambla i oni su ti koji komuniciraju sa publikom. Smeštali su se u centar podijuma i pored njih je mogao da bude smešten samo svirač citre. Ostali muzičari su u polukrugu sedali sa strane.

Izvor: Put svile
Naslovna slika: salamuzik.com