Među nacionalnim zajednicama u Sentrandreji u Mađarskoj prisutna je i srpska. Nekada je ta zajednica bila veoma brojna, ali vremenom je Srba ostajalo sve manje, a nacionalna, kulurna, verska, jezička i umetnička spona je bila olabavljena. Srećom, to se poslenjih godima menja. Pomiču se stvari ne samo u pravcu bržeg prelaska međudržavne granice već i ka postavljanju novih stepenika u kulturi.
Tako je i došlo do obnavljanja zdanja Srpskog crkvenog muzeja u Sentandreji. Radovi započeti 2018, završeni su 2019. godine. Potom je nekadašnji patrijarh Irinej osveštao Muzej 25. maja 2019, da bi sutradan služio liturgiju u najvećem sentandrejskom pravoslavnom hramu – Sabornoj crkvi, poznatoj i kao Uspenjska, Bogorodičina ili Beogradska crkva.
A sada malo o jednom fenomenalnom Ansamblu Vujičić (Vujicsics Együttes) poteklom baš iz Sentandreje.
Ansambla Vujičić (Vujicsics Együttes) i njegovi članovi su pioniri one struje na mađarskoj etno sceni, koja se dotiče južnoslovenskog nasleđa. A ta struja je jaka, jer je bogato i nasleđe Južnih Slovena, koji su generacijama ostavljali tragove na mađarskom (kulturnom) tlu. Otud i nemali broj drugih, mlađih, srodno opredeljenih mađarskih grupa, poput budimpeštanskih sastava Söndörgő i Babra. Svi su oni, svesno ili nesvesno, krenuli od trase Ansambla Vujičić, da bi otišli dalje, nekim bliskim, ali svojim putevima. Time nisu samo sebe učinili prepoznatljivim, nego su i „očevima” omogućili da sijaju u svojoj posebnosti, navodi se u članku magazina „Etnoumlje”.
Njihov stil muziciranja je meraklijski, lagani ritmu, improvizacijiski, tamburašku smirenost i narodsku prirodnost.
Karijera Ansambla Vujičić započeta je predanim zalaganjem njegovog osnivača Tihomira Vujičića (1929 – 1975), uglednog mađarskog kompozitora i etnomuzikologa srpskog porekla. Kada budete posetili Sent Andreju, spazićete njeovu bistu u porti Saborne Crkve. 2019 godine je bilo obeleženo 90 godina od njegovog rođenja.
A ko je i kakav je bio Tihomir Vujičić?
Kažu da je bio istinski umetnik, onaj koji ne mari za običaje, red, pravila već se ponaša onako kako mu je “došlo u glavu”. Bio je boemski tip muškarca.
Tihomir Vujičić je istraživao narodnu muziku na terenu tako što je išao od kuće do kuće sa magnetofonom. Imao je perfektan sluh, a školovao se kod mađarskog kompozitora Zoltana Kodalja (Kodály Zoltán) na Višoj školi gde je Zoltan predavao. Posle godinu-dve Kodalj mu je kazao da ne treba više da dolazi kod njega, da nema više šta da ga nauči, da sve zna.
Tihomir Vujičić, 1974 (foto: Kádas Tibor)
Tihomir je pored skupljanja muzičke građe radio sa mladim tamburaškim ansamblom iz Pomaza koji je često svirao u Starim vodama, mestu sa česmom blizu Sentandreje.
“Kažu da je Patrijarh Arsenije Čarnojević u ono vreme voleo da leti sedne kod Stare vode, kod šume. Zato mu je tamo dignut spomenik. I tamo se, na Staroj vodi, krajem avgusta ili početkom septembra, na svaku Veliku Gospojinu, u dan nedelju koja je najbliža tom datumu, održavalo večernje kod spomenika i krsta. I, onda, kako to obično naš narod radi, tu se jede, pije rakije i vina… I sviralo se. I danas postoji taj običaj. Na taj dan se od ujutru peku ćevapi i, naravno, niko ne ostaje žedan. Pre i posle večernja svira muzika i vije se kolo.”, priča Miroslav Brcan član Ansambla Vujičić.
Tihomir je najčešće dolazio u Sentandreju i Pomaz (mađ. Pomáz, nem. Paumasch), gde je rođen, ali i u Kalaz. Inače, Svaka crkva ima svoju slavu, a najveća slava u Sentandrejia je Preobraženje koja je i slava grada. Tihomir je dolazio u Sentandreju i sećaju se da je uvek imao frulu u džepu.
Na žalost 1975. otputovao je u Damask, ali njegov avion je pao. Posle njegove smrti je izašla knjiga, tj. njegova zbirka. Miroslav Brcan i njegove kolege odlučuju da kao ansambl nastave ono što je Tihomir započeo, onaj deo njegovog rada koji se odnosi na sakupljanje narodne muzike.
Počeli su da odlaze u Baranju. Tada su čuli muziku koja se u Baranji svira, a tamo su Šokci i Bunjevci. Videli smo koliko je to bogata tradicija, mnogo bogatija nego kod Srba, pa i to treba skupiti i svirati. Sa magnetofonom su odlazili u sela u Baranji, u sela južne Mađarske. Potražili su stare svirce koji su još mogli nešto da im odsviraju i ispričaju.
Kasnije su otišli u grad Pečuj i zatražili od Televiziji stare snimke iz njihove arhive. Srećom dobili su ih na slušanje i tako još više obogatili repertoar i melodijama Hrvata, uglavnom Šokaca i Bunjevaca koji u Baranji žive.
Nastaviće se ….
Izvor: worldmusic.org.rs, Magazin „Etnoumlje”, emisija “Agape”
Naslovna slika: Ansambl Vujičić na tzv. Crkvenom trgu na vrhu malog brda u centru Sentandreje, 1978 (iz arhive ansambla)
Ljubiteljka slušanja dobre muzike, fanatik pisane reči, zaljubljenica u klavir i harfu, poznavateljka pisanja nota u violinskom i bas ključu.