Select Page
Još jedna velikan naše muzičke scene i jedan od najpoznatijih konpozitora i dirigenata, Josif Marinković biće tema ovog članka. Ovaj zanimljivi umetnik rodio se u Vranjevu, 3. septembra 1851. godine. Otac mu je bio zemljoradnik po imenu Jovan, a majka Mileva rođena Savić, domaćica.

Izazovi odabira profesije – da li treba slušati sebe ili roditelje?

Kao i danas, u mnogim porodicama se želje roditelja i dece oko odabira profesije ne poklapaju. Roditelji žele jedno, verujući da će to biti najbolje za njihovu decu, a deca veruju (znaju) da je sasvim neki drugi profesionalni put baš za njih. Tako je bilo i u kući Marinkovića.

U selu Vranjevu je završio tri razreda osnovne škole, a četvrti raz­red nemačke škole u Petrovaradinu. Baš ta jedna godina u Petrovaradinu, poslu­žila je kao priprema za dalje školovanje, koje je nastavio u Novom Vr­basu i u Kikindi. Takođe, završio je učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.

Prošlo je skoro četiri go­dine od završetka niže gimnazije do upisa u učiteljsku školu. Josif je želeo da uči muziku, jer je još kao dečak svirao na četiri instrumen­ta, a otac je želeo da mu sin postane lekar ili advokat. Kompromis je bio upis u učiteljsku školu.

Prvi ozbiljniji Josipovi koraci u muzičkom svetu

U učiteljskoj školi Josif je stekao prva znanja o muzičkoj teoriji. U njoj je uvežbavao i uspešno dirigovao horom, a počeo je i da komponuje. Ubrzo je sa horom izveo i svoje prve kompozicije:

  • Ustajte braćo i
  • Smeša srpskih narodnih pesama.

Na svetosavskoj besedi 1873. godine Josif je svirao svoje instru­mentalne kompozicije:

  • Banatsko kolo i
  • Svatovac.

Bio je to veliki događaj za mladog Josifa, jer su na njemu prisustvovale majka i starija sestra, koje su zbog toga i doputo­vale iz Vranjeva.

Dirigovao je posle toga mnogo puta školskim horom u Somboru. Za vreme školskih raspusta, u rodnom selu Vranjevu, priređivao je »besede« (muzičke priredbe) u korist lokalnog pozorišta, koje je u Vranje­vu uživalo veliku popularnost.

Kada verujemo u svoje snove, vrata na našem putu se sama otvaraju

Posle završene učiteljske škole i ponovnih nesuglasica sa ocem, Josif ipak od­lazi u Prag u Orguljarsku školu koju je uspešno završio 1881. godi­ne. U Pragu se njegov snažni talenat još više izrazio. Uz veliki i posvećen rad stekao je znanje koje će mu omogućiti da se uvrsti u najveće muzičke stvaraoce. U to vreme bio je najstručniji horovođa Beograda i Srbije.

Odmah po završetku studija u Pragu, dobija poziv Beogradskog pevačkog društva i postaje horovođa 1881. godine. U njemu je ostao pet godina, a u isto vreme radi i kao nastavnik muzike u beogradskoj bogosloviji, a kasnije i učitelj­skoj školi.

Njegova marljivost i profesionalizam ubrzo su zapaženi, pa dobija priliku da ode u Beč na dalje stručno usavršavanje, što je bila i njegova želja.

Posle bečkih studija odlazi u Kikindu, gde su mu se roditelji u međuvremenu preselili, i tamo ostaje sve do 1889. godine.

Osnivanje Akademskog pevačkog društva “Obilić” – velike ideje, veliki projekti

Vraća se u Beograd 1889. i postaje horovođa Akademskog pevačkog društva “Obilić”, gde je ostao sve do kraja svog dirigentskog rada punih jeda­naest godina. U “Obiliću” je stvorio veliki broj raznorodnih kompozi­cija i razvio svoje dirigentske sposobnosti.

Jasif Marinković nije radio samo na jednom mestu već je u Beogra­du, Zemunu i unutrašnjosti Srbije. Svojim znanjem i iskustvom pomo­gao je mnogim horovima. Stvorio je brojna dela koja je izvodio s horo­vima u kojima je dirigovao.

Priznanja i pohvale kao vetar u ledža

Sa svojim kompozicijama i svojim horovima učestvuje je na svim najznačajnijim svečanostima, postaje vrlo ugledna ličnost u kulturnom životu i dobija najveća priznanja.

Srpsko učeno društvo (iz koga će se razviti Srpska akademija nauka) bira ga januara 1884. godine za svog redovnog člana.

Srpska kraljevska akademija nauka prima ga za svog dopisnog člana aprila 1907. godine.

Pored svih najviših priznanja dobija i mnoge povelje i diplome pevačkih društava i horova u kojima je radio. Posebno priznanje predstavlja i veličanstvena predstava za pros­lavu dvadesetpetogodišnjice njegovog umetničkog stvaralaštva održa­ne 11. decembra 1897. godine. Pevačko društvo “Obilić” organizovalo je akademiju na kojoj je učestvovalo desetak pevačkih društava i više horova iz Beograda i Srbije.

Da li novi životni izazovi rađaju preokrete i otvaraju nove puteve?

Da životni izazovi rađaju preokrete, sa tim verujem da ćete se složiti, a puteve koje nam otvore ostavljaju nama da odlučima da li ćemo krenuti njima ili se zakopati u mestu.

U periodu najvećih uspeha Josifu oboleva grlo, zbog čega se morao rastati od dirigentske palice i “Obilića”, koji mu je mnogo značio u životu. Od te 1901. godine, pa sve do svoje smrti (1931) bavio se komponovanjem. Posle trideset sedam godina pedagoškog rada, kao pro­fesor muzike Druge beogradske gimnazije odlazi u penziju 1924. godine.

Ni posle deset godina, njegovi “Obilićevci” ga ne zaboravljaju i 16. maja 1910. godine priređuju “Marinkovićevo veče” u Narodnom pozorištu. Tom prilikom su mu predati mnogi pokloni i dva srebrna venca: od “Obilića” i studentske omladine, a od srednjošokolske omla­dine dobio je lovorov venac.

U opštem oduševljenju “Obilićevci” su Josifa Marinkovića izneli na ru­kama iz sale, ispregli konje iz fijakera i sami ga odvezli do sale u ko­joj se održavala zakuska u njegovu čast.

Marinković je bio izuzetno skroman čovek, voleo je život, ali bez mnogo buke i uzbuđenja. Posle prvog svetskog rata ostao je nekako po strani, jer je veliku popularnost stekao prodorni Stevan Mokranjac i njegovih rukove­ti. Tome je doprineo i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu.

Veliki doprinos u srpskoj muzičkoj kulturi čini Josifa Marinkovića besmrtnim

Veliko je delo ostalo iza Josifa Marinikovića:

  • profesora muzike u Bogoslo­viji i Učiteljskoj školi u Drugoj beogradskoj gimnaziji
  • horovođe u Beogradskom pevačkom društvu, “Obiliću”, Davorju, Radničkom pevačkom društvu, Srpsko-jevrejskom pevačkom društvu i »Stankoviću«
  • uspešnog kompozitora od više od sto pedeset kompozicija, koje su postale popularne i omiljene.

Njegova vezanost za život svoga naroda ispoljena je u mnogim kompozicijama povodom značajnih događaja, kao što su: proslava petstogodišnjice Kosovske bitke, prenos posmrtnih ostataka Vuka Karadžića, oslobođenje Svetozara Miletića, proslava Josifa Pančića, dvesto-godišnjica Ivana Gundulića, prenos kostiju Branka Radičevića i dr.

Koliko je osećao duh svoga vremena, svedoči činjenica da je pri­davao značaj pojavi mlade radničke klase u Srbiji. Zbog toga postaje horovođa Radničkog pevačkog društva 1890. godine, kada je i napisao prvu umetničku kompoziciju posvećenu našoj radničkoj klasi Radnička pesma na tekst Vojislava Ilića.

Marinković je prvi srpski kompozitor koji sistematski neguje solo-pesmu. Ostavio je niz izvrsnih kompozicija, a one su ostale na repertoaru naših prevača.

 

Josif Marinković je umro 13. maja 1931. godine u Beogradu. Delu i ličnosti Josifa Maninkovića odato je puno priznanje i pri­likom njegove sahrane 14. maja 1931. godine.

error: Content is protected !!